Pravo zaposlenog na godišnji odmor u pozitivnom pravu Republike Srbije i Republike Srpske

Abstract

Право на одмор је право запосленог да у одређеном периоду не ради тј. да не ставља своје радне способности на располагање послодавцу. За остваривање овог права неопходан је прекид рада у одређеном временском периоду, те разликујемо одмор у току дневног рада, дневни, недељни и годишњи одмор. Годишњи одмор је одмор који се даје особама у радном односу сваке календарске године, под условом да су те особе код истог послодавца провеле на раду одређено временско раздобље, које је правним поретком утврђено као минимално. Сваком човеку неопходан је одмор. Запосленом је одмор потребан како би обновио своје психофизичке и радне способности, јер једино одморан радник може успешно да обавља радне активности. Од нарочитог значаја за запосленог је његово право на годишњи одмор, јер му омогућава одвајање од радних обавеза у једном дужем, континуираном временском периоду. Одмор има пре свега физиолошко здравствени значај, јер уклања умор и стрес. Одморан радник је мање склон повредама односно несрећама на раду, у чему се огледа раднозаштитни значај одмора. Одмор има и социјални и образовно - културни значај, јер радник има слободу да време користи за дружење са породицом и пријатељима, културно уздизање, различите курсеве и слично. Напослетку, значај одмора је и економски, јер се захваљујући одмору повећава продуктивност рада и успешност пословања. Према томе, одмор омогућава обнову физичке и умне снаге радника, чиме се спречавају повреде на раду, које су неретко проузроковане смањењем концентрације, услед дуготрајног и монотоног рада. Поред тога, захваљујући одмору човек напредује, а његов рад је квалитетнији и продуктивнији. Услед тога право на годишњи одмор треба посматрати не само као добро за радника, него и корист за послодавца, који води рачуна како о квалитету производа и услуга, те продуктивности рада, тако и о заштити живота и здравља радника.